SAGA – FRIZERSKI SALON VŠSR 3.KL.

Za vrijeme školovanja bilo je mnoštvo doživljaja i događaja koje čovjek ne može zaboraviti niti za više života, a ne samo za ovaj jedan.
Rado ću s vama podijeliti neka na temu šišanja.
Nadam se da će biti zanimljiva najmanje kao i ona o skijanju.
Dakle!
Mladi i nadobudni kakvi jedino i možemo biti u tim godinama, pokušavali smo ostaviti dojam na druge (posebice se to odnosilo na stanovnice legendarnog KN-200 objekta).
Jednom tako u razgovoru sa drugarima, Aleksandar Božinovski (Božo kamikaza) je rekao da je dobio izlaz za grad i da bi trebao da se ošiša.
Bez da sam koristio bar jednu ćeliju u mozgu da razmislim što reći, s pika sam izvalio da ja znam šišati.
Božo je pitao: „stvarno znaš“?
Sada se nije moglo nazad.
Zapravo, moglo se ali ...ma znate kako to ide, gotovo je, svi su čuli što sam rekao.
Za 4 minute Božo je bio u mojoj sobi i sjedio na stolici.
Našao sam škare i češalj pa je šišanje moglo započeti.
Ali kako se šiša?
Da bude gore, Božo je tražio „talijanku“ jer je te godine ta zurka bila u modi.
Znao sam da je Božo volio žensko družtvo te da frizura mora biti tip-top.
Ljudi moji nemate pojma što je meni tada prolazilo kroz glavu.
Nakon svakog „štric“ provjeravao sam kako izgleda, ima li rupe ili ...
U životu sam radio nekoliko izuzetno teških poslova.
Jedan put desilo se da zbog silnog napora nisam mogao odmaknuti ruke od tijela, niti u ramenu niti u laktu.
Drugi put desilo se da zbog silnog napora nisam mogao koračati pa su mi pomogli da odem da se odmorim.
Možete misliti koliko sam se znoijo prilikom tih napora.
E ništa manji znoj me oblijevao dok sam šišao Božinovskog.
Gledao sam kako mi kapi znoja padaju s vrha nosa na pod jedna za drugom kao kod pokvarene slavine.
Poznato vam je da kosa nije mogla biti duga.
U najboljem slučaju radilo se o tome da se odreže 2-3 cm.
Isto tako vam je poznato koliko je trajao popodnevni odmor.
Za šišanje tih par centimetara Božine kose potrošio sam cijeli podnevni odmor.
Siguran sam da mu je to najduže šišanje u životu.
U cijelom tom jadu bilo je trenutaka kad sam se nasmijao.
I Božinovski je imao svoju muku.
Valjalo je sjediti toliko dugo i trpiti bockanje dlaka koje su bile svuda po njemu.
Bilo je tako malih dlaka da si ih mogao vidjeti samo mikroskopom.
Dok je šišanje odmicalo sve je češće pitao je li gotovo i ustajao da pogleda na ogledalu kako izgleda.
Bio bi zadovoljan i to mu je davalo volje da nastavimo.
Da je režiser filma „glup gluplji“ znao za nas, već tada bi taj film bio snimljen, a Božo i ja bili bi poznati glumci.
Uspio sam nekako završiti i ostati na životu.
Božo je skoro ostao bez živaca, a ja zamalo dehidrirao.
Kad je otišao na kupanje legao sam da se odmorim.
Pitao sam se što mi je trebalo da kažem da znam šišati.
Nije prošlo niti 12 minuta kad u sobu ulazi Aleksandar Nikolić i pita me: „možeš li i mene ošišati kao Božu“?
Fras!!
Sigurno pogađate što sam odgovorio.
Pomislio sam: gotovo je, sada svi znaju da znam šišati.
Rekao sam da mogu ali ne taj dan jer sam nešto umoran (opa pa ovo se i rimuje).
O tom šišanju i svemu do čega je to dovelo pisat ću slijedeći put.
Pozdrav svima koliko vas ima.