Drugari!
Kao šta sam obećao slijedi još jedna priča s skijanja na Jahorini (prva je u arhivi od drugog mjeseca 2008 pod naslovom AM IIIkl skijanje).
Dakle!
Završavamo "žicu" (jedno spuštanje niz stazu).
Redamo se u vrstu jedan po jedan po redu spuštanja niz stazu.
Na tom djelu staza je skoro ravna.
To je dio staze koji se nalazi kod početka ski-lifta.
I tako mi ti stojimo i pričamo o tek minulim iskustvima i impresijama koje smo netom doživjeli kad ... čujemo prodorno glasanje, više bih rekao kričanje, a možda bi se to moglo nazvati i urlikanje.
To glasanje ili kričanje ili čak urlikanje je dolazilo iza naših leđa.
Okrenuo sam se u nanosekundi.
Ono šta sam vidio toliko se urezalo u moj prednji i srednji pa čak i zadnji dio mozga (za sve koji sumnjaju da imam toliko dijelova mozga imam CT snimak glave na kojemu se sve vidi s potpisom doktora) da mi se čini kao da je bilo jučer.
Dakle, Saša Milenković, zvani Niški, izgubio je ravnotežu na strmini prije zaravni na kojoj smo stajali i "sjeo" je na listova potkoljenice.
Nije imao snage da se podigne pa se nije mogao zaustaviti, a kretao se veoma brzo.
Zato je koristio "ručne kočnice".
Prstima je grebao po snijegu i tako pokušavao da se zaustavi.
Sreća da je imao rukavice na rukama jer bi ostao bez nokata koliko je očajnički pritiskao.
Kao da sam gleda bob jednosjed kad koči.
Izrac lica bio je neopisiv, više bih rekao neponovljiv, a možda bi se mogao nazvati i nadrealan.
Cijelo to vrijeme usta su mu bila otvorena, a iz njih je izlazila buka koja je sličila buci koja dolazi iz KDS-a od MIG-a 21 nakon šta uključi forsaž.
I piči tako naš Niški pravo ka stablima jela.
Već sam pomislio da je prava sreća da ima mlađeg brata tako da će imati tko da produži lozu Milenkovića.
Za malo da tako i bude.
Naš prestravljeni, više bih rekao izbezumljeni, a možda bi se to moglo nazvati i unezvjereni Niški zaustavio se tako da mu je jedno stablo bilo između nogu na tik ili priblišno, a moglo bi se reći i cirka 15,22 cm od reproduktivnih organa.
To se zove sreća.
Danas Niški ima obitelj zahvaljujući tome da ono stablo nije bilo posađeno 19,22 cm bliže njemu.
Drugari, slijedeći put pisat ću o slučaju "Božo kamikaza".
13.6.08
Skijanje - dio 2
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
4 comments:
Bices i ti u nekoj glavni "glumac" nadam se :))))
A da,mozda je Niski predvidio moguce situacije pa nosio "zastitnu opremu":))))
Vec sam pomenula ovde slichnu situaciju kako sam "gledala smrt u ochi" :) al sad me ovo tako zivo vrati na tu istu stazu sa koje sam se spustala i plakala misleci da mi je poslednji. Izvini druze kapetane al' ne znam jel te neko vise tada psovao od mene jer nas je Bajramovic taj dan odveo da vrh staze i pustio da se spushtamo. Svaki chas kad sam ishla na desno ka onoj shumi mislila sam da sam gotova i sedala, onda sam se na onoj strmini morala dizati i okretati na levo. Trajalo je VECHNOST! I onda kad sam videla Bajru kako je proleteo pored mene sretan i bezbrizan psovala sam i njega i sebe i vojnu skolu i ko me natera da iz onog mog raaavnog Srema dodjem u ova brda gde cu glavu da izgubim. I to ne bi sve. Kad sam se na kraju dochepala ravnog neko me sa ledja pokosi kao tajfun i nabi mi lice u sneg a ona sa svom svojoj tezinom pade preko mene. Jos jedna Vojvodjanka se nije snalazila na skijama, Milena iz RM me je onako ne bas lahka pokupila u brishucem letu i zakucala u sneg kao shlag na torti.
Ma kakva zastitna oporema. Njegova faca je govorila da je bez ikakve zastite (hihihihi)
Post a Comment